*** malo o crnoj travi ***

О ПОСТАНКУ ЦРНЕ ТРАВЕ

Живописна села, њих двадесет и пет, разбацана по брдима и њиховим пространим странама или алувијалном равнима, а највећим делом на планинским косама Чемерника и његових огранака (Орловца, Тумбе, Острозуба и Добропољске чуке) позната су под заједничким именом Црна Трава.

То је крај који се први пут помиње у биографији деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа 1431 године. Константин Филозоф пише како је свирепи султан Муса, иначе син познатог Бајазита са крвопролића на Косову 1389. г., служећи се тактиком изненађења, на сам Бајрам, по јануарској цичи, у свом војничком походу од Софије до Врања и Новог Брда у страховито напорном маршу прешао преко ,, планине глагољемаја Чемерник” (Гласник СУД, страна 305, књига 42), пустошећи све што му се нашло на том путу.

Ако овом веродостојном запису додамо предање о томе да се у црнотравском крају била утаборила српска војска, која је била закаснила за бој на Косову, онда легенда која се у овом крају, заједно са песмама ,, Мусић Стефан” и ,,Цар Лазар и царица Милица” чује , гласи:

,,Котлинасти и мочварни централни црнотравски предео у алувијалној равни реке Власине, где је данас општинско средиште за црнотравски крај, био је у далекој прошлисти обрастао бујном и сочном зеленом травом и свакојаким шибљем па се звао Зелени луг. Опкољен густом шумом, обрастао честаром, уз аветињски одјек брзих река Власине и Чемернице, био је неприступачан. Реткок је низ стрмо и тешко проходно кристалосто развође, које као обод окружује ово котлинасто проширење долине Власине, био у стању да сиђе на дно ове котлине. Једном је у ову тајанствену дубодолину, што се као орловско гнездо са кристалним ободима између Чемерника и Орловца образовала, продрла група најодважнијих чобана. Причали су, по повратку, како су у блиставој и хладној води на ушћу Чемернице посматрали купање вила, те су котлину назвали Вилин луг, а убрзо затим, из знатижеље и погодних услова за узгој стоке, почели насељавати.

Али када је 1389. године, на позив кнеза Лазара, војвода Дејан, скупио војску од Знепоља и Зеленог града до Вилиног Луга, и пошао у бој на Косово и у путу застао у Вилином Лугу да се одмори и сачека пристизање остале војске. Од дугог путовања уморни војници одмах су заспали, омамљени јаким и пријатним мирисом свакојаке траве, које у изобиљу овде има. Ни сами нису знали колико су дуго, уз пријатан мирис траве, зеленила шуме, чистог ваздуха и близине жуборећих вода, спавали. Када се Дејанова војска пробудила и птодужила пут према Косову, на Џеврљанки (вису на Чемернику) сусретоше ојађене српске војнике који су се жалосна и унезверена погледа враћали из боја. Од њих дознадоше да је српска војска потучена, кнез Лазар погинуо, а српско царство изгубљено … Тада је, наводно, заплако војвода Дејан, проклиљући миришљаву траву шт о их је тако тврдо успавала да су преспавали бој на Косову: ,,Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава те за бој задоцнисмо и изгубисмо царство! Куд на нама да остане клетва честитога цара Лазара?!”. Враћајући се својим кућама, прелазећи поред Вилиног Луга где су се успавали, љути због пропасти српског царства и кнежеве клетве, српски војници понављали су речи свог војводе: ,,Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава те задоцнисмо и изгубисмо царство!”… Од тада се Вилин луг зове Црна Трава, а планина која се изна ње уздиже – Чемерник.

По другој легенди име ,, Црна Трава” постало је од турског назива ,,Кара-кас” што значи, ,,црне- обрве” или од турског назива ,,Балк-кара Дервен” што би значило планина под шумом црногорицом или рибна клисура(тј. Црна Трава је Турцима у Цариграду плаћала на име данка – харача, четрдесет ока пастрмки годишње.

По трећем тврђењу име ,, Црна Трава” потиче отуда што су стока и људи страховито страдали од колере (,,Чуме”) па је земља орана црним воловима, које по веровању ,,чума” не сме нападати.

Према томе, зашто је када и ко је назвао ово место овим називом остало је непознато, али се сигурно тврди да овај назив датира од пре много година.

Имајући у виду ове три легенде, као и чињеницу да се под овим или измењеним именом ово наеље помиње врло рано у турским изворима, а судећи по настанку имана Чемерник (отровна биљка чемерика којом обилује ова планина) и по густим шумама црногорице, као и честим маглама, које су давале суров и мрачан изглед већ онако мрачном пределу црнотравске котлине (сунце се појављује касније, а залази раније, мочвара пуна тресета и разног барског биља) мишљења смо да би се могла прихватити предпоставка да је име Црна Трава српски превод са турског ,,Кара – кас” – црне обрве (црномањасти људи). Свакако су при одређивању овог имена утицали и други споредни моменти, а могуће је да су ове легенде каснијег порекла везане за једно тако већ настало име (Упореди: Триглав – три главе, Дурмитор – планина намрштеног изгледа, Црно језеро – језеро у сенци, Црвена Јабука, Црвени брег, Плавско језеро и сл). Једном већ створен назив за једно одређено подручје, врло лако се могао проширити и на читав крај. Тако се и појам Црне Траве најпре односи на скупно насеље у алувијалној равни реке Власине, на месту где је данас средиште општине, а потом када се овај тип насеља збијеног типа развио у данашњи разбијени тип, онда се појам Црне Траве проширио не само на та насеља, већ и на суседна села, што треба да служи на част ужој Црној Трави, као средишту општине.

из књиге "ЦРНОТРАВСКЕ ЛЕГЕНДЕ" Радомира Костадиновића

ЛЕГЕНДА О ПОСТАНКУ ВИСА СТАНИКИН КРСТ

Живописно узвишење на висоравни Орловац назива се Станикин крст.

Према предању ово узвишење добило је име по лепотици Станики, из црнотравског села Златанаца, махале Чаушеви. Најлепшу Црнотравку Станику заволео је изасланик турског паше. Станика као кћи српског четовође не хте да се уда за пашиног изасланика.

Пашин заменик би категоричан и присили Станику да пође с њим у Истамбул. Јашући хата пашин изасланик дође са Стаником на висораван планине Орловац. На планинском вису наиђе на хладан извор. Турчин скиде Станику са коња и оде на извор да се напије здраве воде. Када се Турчин саже и наткрили над извором Станика покуша да му главу утопи у врело и да га тако угуши те се Турчина ослободи и српску веру не погази. Но Турчин се уз помоћ пратилаца једва ослободи Станике. У љутом боју један пратилац Турчин јатаганом одсече главу лепотици Станики.

Чобани што напасаше стада на пространој висоравни Орловца причаше дуго о Станикиној храбрости. Да није било пашиних пратилаца Станика би пашиног изасланика надјачала и надјуначила. Чета јаничара је бранећи пашу успела да убије храбру Станику.

Станикин пркос чети злогласних јаничаранарод Црне Траве је изнад свега ценио. Стога је овој храброј Црнотравки као французи Јовани Орлеанки подигоше споменик увиду крста а у знак сећања на ову јунакињу назову ово узвишење Станикин крст.

Са виса Станикин крст на коти 1656 метара надморске висине има се диван поглед на власинско и знепоњско крајиште.

На овом узвишењу 26.априла 1943. године јуначки се борио и истог дана погинуо легендарнио командат јужноморавског партизанског одреда Ратко Павловић Ћићко о чему сведочи спомен плоча.

Легенду о постанку Станикиног крста казивао Вуча Раичић из села Златанца.

из књиге "ЦРНОТРАВСКЕ ЛЕГЕНДЕ" Радомира Костадиновића погледјте књигу...

Crnotravka kolo - Durmiš Saćipović